Dizajn je luksuz. Svako ko se petlja sa dizajnom zna da je to stvar prestiža, prestiž se kupuje, za jako velike pare. Dizajn nije nešto što spašava svet, on je tu samo da ga učini lepšim i funkcionalnijim. Možemo da imamo uzvišenu sliku o dizajnu kao poslu koji se bori za bolje sutra, za zeleniju planetu, manju emisiju štetnih gasova, upotrebu ekoloških materijala… Možemo, ali nije tako. I svi to znamo. Dizajn je u svet biznisa zakoračio krupnim i odlučnim koracima. A ljudi koji se razumeju u brojke, jako dobro prepoznaju ideje koje dodaju par nula na račun.

Tako je rođena nova zvezda u svetu biznisa. Dizajn koji može glupost da načini mnogostruko vrednijom, dizajn koji kroz svoje trendove na psihološkoj osnovi tera ljude da svoj do juče savršeni gedžet menjaju savršenijim, jer ima tri piksela više i možda par cirkona koji mu mnogostruko povećavaju upotrebnu vrednost. Kao i sve što počinje sa uzvišenim idejama o lepoti i mogućnosti da se promeni svet i dizajn je počeo svoje prve korake. I onda se desila ista ona stara priča. Postao je efikasno oružje u rukama moćnika. I otrgao se kontroli.

Znači, nismo mi ništa izmislili, sve je to tako na globalnom nivou. Samo što mi u Srbiji imamo talenat, da prihvatamo samo najgore stvari od sveta i pretvaramo ih u naša male lične monstrume. Bavite se industrijskim dizajnom u Srbiji? Interesantno. Koliko monstrumčića ste do sada videli? A da to se drži u tajnosti. Svi rade industrijski dizajn i svi su prezadovoljni. A istina je ipak malo crnja. Samo što eto, ćuti i crtaj, biće bolje.

Neće biti bolje, jer mi sami stvaramo tržište. I sve dok svako od nas ne stane na put ovom i ovakvom tržištu, radićete preko veze, za kriminalce, kontraverzne biznismene, teču od ortakove ribe koji je jako bogat ali niko ne zna kako i od čega je sebi priuštio luksuz da zaposli dizajnera na svom najnovijem “projektu”.

Organizovani kriminal, uski krugovi ljudi, upetljanost državnih institucija, razni strani fondovi i organizacije sumnjivog karaktera, pranje prljavog keša preko agencija koje naplaćuju strahovite cifre za banalne poslove … I to je isto dizajn. Samo što ste vi kao dizajneri poslednja karika u tom lancu ishrane, a tamo gde predatori određuju pravila, nemate baš mnogo šanse za opstanak. U igri u kojoj pojedeš ili budeš pojeden, nema baš mnogo mesta za kljakavu antilopu, bez obzira koliko je slatka i umiljata.

Sad malo dramaturgije. Dosta je bilo prepoznavanja. Scenario vam je sigurno poznat, jer ste u par prilika bili glavni glumci ili u prenesenom značenju, kljakava antilopa.

Skice razbacane po stolu, bojice i flomasteri su vam i ispod jastuka. Priznati ste i talentovani. Šmirglate prototip dok vam sa iPod-a servira random neke dobre miksove. Zvoni vam telefon, nepoznati glas vas oslovljava sa Vi, pun poštovanja sa krckalicom u glasu i tonom koji je sličan Don Vitu. Nikom ne dugujete kintu. Pošteni ste i spavate mirno. Who the fuck … Jeste, opet Vas angažuje kontraverzni srpski biznismen. Hvatate konce, treba mu dizajner za njegov najnoviji proizvod, a pošto je “projekat” na početku, bila bi im čast da vi radite na dizajnu… Stara priča, nova podela uloga, samo ste vi i dalje u istoj. Živite život industrijskog dizajnera u Srbiji. Gde je industrija propadala sistematski jedno 20 godina, dok su je uništavali na svoj račun isti ti koji vas sada zapošljavaju. Odjednom su se iz sitnih kriminalaca, transformisali u krupne ribe i od sitnih se osim po razmišljanju ne razlikuju nimalo, sem po broju nula na računima po Kajmanskim ostvima i naravno po novim projektima, sad odjednom od destrukcije prelaze u konstrukcije, projektovanje, dizajn proizvoda … Sve znaju, ali vi ste im neophodni …

I svaki novi put pristupate poslu sa novim entuzijazmom, novim idejama, skice vam zatrpavaju radni prostor. Puni ste energije. Smeta vam što vaš novi klijent ima greške u padežima, što vam duva dim tompusa u lice i što insistira da saradjujete sa njegovom starijom ćerkom koja inače studira dizajn, ali nije još dovoljno izučila, pošto ne stiže od silnih poseta splavovima … Oduvek sam gotivio super herojice, dva života jedno telo.

Šta, i dalje vas oslovljavaju sa Vi? Kakva munja, znači na dobrom ste putu da proizvod ipak ugleda svetlo dana. Ugovor niste potpisali jer nije bilo potrebe, dali su vam avans u kešu, ipak kad ste kontraverzni biznismen, ne volite da ostavljate mnogo tragova o svojim poslovima, iako ste sada u legitimnim poslovima, imate knjigovođu, sekretaricu i središte firme… Starih navika se teško oslobađa. Ne mislim na klijenta kako ga vi poslovno nazivate, nego na vas. Kljakavu antilopu koja je još jednom zaboravila da potpiše ugovor. Koja je poverovala da lav samo snima reklamu za novu mars čokoladicu i da to što pokazuje čeljusti i brzo kidiše ka vama, pokazuje koliko je energije dobio.

Isporučili ste poslednje modele spremne za cnc, isporučili ste tehničke crteže, ostavili poslednji atom snage. I da, još jednom su vas pojeli. Odjednom vaš uvaženi klijent više nije dostupan kad ga zovete, ne odgovara na e-mailove i naravno i dalje vam kinta nije legla na račun, jer ipak rade samo u kešu. Ako i niste bili kljakava antilopa, mislim da ste sebi upravo prebili članak i to postali.

Kraj možete sami da izmaštate. Ali verujte mi, u svakom slučaju ste u nezavidnom položaju. Jer ipak ste radili sa kriminalcima, a sa njima na kraj možete da izađete samo njihovim načinom razmišljanja i metodama koje njih bole. A da ih izbodete sa 6H olovkom nije fora, jer ipak je ovo život, a ne film.

I šta dalje? Ne raditi više nikada za kriminalce? Opcija koja nije toliko isplativa. Bar ako planirate da kupite malo industrijske gline za svoju dušu. Prodati dušu đavolu i ući u taj mračni svet i naći ljude koji će vam biti leđa a zauzvrat raditi svakakve usluge za dž i postati deo isto tako ljigave ekipa nikada nije bila opcija, bar ako držite do sebe i do svog mirnog sna.

U celoj ovoj priči jedino transparentnost i poštovanje uspostavljenih pravila pomaže da se neke stvari reše. Bar što se tiče vas samih, da više nikada ne doživite osećaj kljakave antilope. Napravite svoj protokol po kome funkcionišete, spremite blanko ugovore, blanko ponude, vremenske rasporede projekta. Podelite plaćanje po etapama na 3X30% i 10% na kraju predaje projekta. Na taj način ćete uvek biti u prednosti. To je  jedini način da se normalno funkcioniše u poslovima industrijskog dizajna koji podrazumevaju klijente koji su sumnjivog karaktera, ali nažalost trenutno jedini poseduju dovoljnu količinu novca da bi mogli nešto da proizvode.

Kako je Džo postao opasan lik kreativnog podzemlja, je vrlo interesantna i poučna priča. Svaka sličnost sa karakterima iz stvarnog sveta je sasvim slučajna. Ko se prepoznao, sam je kriv. Moralna strana priče nije nešto što bi trebalo da vas opterećuje, jer biznis je biznis i u njemu je sve dozvoljeno. Uspevaju samo oni koji gaze preko mrtvih a pri tome su manekeni za gumene čizme, dve muve jednim udarcem …

A sad priča:

London, sumorni dani sa kišom i maglom nižu se jedan za drugim i  kao veliko i teško breme pritiskaju građane Londona koji taj devetnaesti vek pokušavaju nekako da iznesu na svojim leđima. Gomila ljudi na malom prostoru, voda, pacovi, konji i konjske zaprege, košnica koja odiše vlagom i vonjom. Konjske zaprege, iako tada glavno prevozno sredstvo unutar grada, imaju nedostatak. Konje. Oni sami po sebi nisu nedostatak jer su neophodna snaga. Ali kenjaju. Da dragi prijatelji konji su životinje koje kenjaju, koliko to god čudno zvučalo. E pa sad zamislite iste te potištene građane Londona koji pokušavaju negde da stignu a da pri tome ne ugaze u balegu na putu od tačke A do tačke B.  Džentlmen koji ulazi na bal sa vonjom balege, nije baš fensi slika. U celoj toj priči, pojavljuje se naš u neku ruku super heroj Džo. Obični čovek, sa idejom. Džo nije znao šta je to biznis plan, Džo nije nosio beli šal i providne naočare i ne Džo nije bio in. Ali je građane Londona oslobodio balege. Kako?

Biznis plan

Džo je sakupljao balegu po Londonu. Gomilao je na određenoj lokaciji do postizanja kritične mase. Oslobiodio je ulice vonja, džentlmene neprijatnosti a London svojevrsne traume. Van grada je prodavao istu to balegu engleskim seljacima, koji su je koristili kao đubrivo na svojim njivama.

Dakle, ako pogledamo ukratko : Džo je zadvoljan što se bavi sranjem, zadovoljan je jer to isto sranje prodaje i uzima dobar keš, isti taj keš daju mu seljaci koji su zadovoljni jer kupuju sranje od Džo-a, a građani Londona su presrećni jer se više ne dave u sranju. Realno, glavna sirovina je sranje, a opet svi su srećni zbog toga.

Ako napravimo paralelu sa kreativnim biznisom dizajn agencija, vrlo lako možete da uočite određene aktere i osnovni biznis model po kome funkcionišu.

Džo je bio bogat, ali su ga zvali “Govnar”.